Понекад бих исекао жилетом или маказицама неки стубац из новина, нешто што ми се допало од почетка до краја. Тако је било и тада, можда 2005, не знам? Не могу да се сетим. Политикин суботњи тзв. културни додатак. Нашао сам тај исечак, и пар других, између страница ч. "Савременик", бр. 55-56-57/1998. (То је био онај број, у којем је штампан, поред осталог, и интервју Б. Ц. , под насловом "КРАЈ ЕПОХЕ ХОКУС ПОКУСА" - стр. 73- 88. То је био нестандардни разговор; на крају ме је иницијатор тога разговора питао директно: - Који је Ваш највећи проблем као писца?*).
Ту је било још неколико исечака: (опет из "Политике", дужи есеј мога брата Александра Лукића, тадашњег добитника књижевне награде "Раде Драинац" - осврт песника о песнику, под насловом "Брезова Драинчева метла", субота, 5. јун 2010,где се поткрала недопустива грешка штампана је фотографија младог Иве Андрића потписана као да је реч о Драинцу!) И странице 9. и 10-та, где је у рубрици Наука штампан подужи чланак о ГЕНЕТИЦИ Станка Стојиљковића са крупним наднасловом ЛЕСТВИЦЕ ЖИВОТА (ИЛИ:60. РОЂЕНДАН ДНК). Реч је о једном од највећих научних открића "у минулих хиљаду година"... На следећој страници "Политике" штампан је подугачак чланак - у оквиру рубрике Историја приватног живота - Породична прича са крупним наднасловом: "Госпођа Ајнштајн у прашњавом коферу".Међу тим исечцима била су и два листа, односно 4 прве странице књиге СПОМЕНИЦИ из БУДИМСКОГ И ПЕШТАНСКОГ АРХИВА - орикупуио, исписао и приредио Проф. Гаврило Витковић, редовни члан српског ученог друштва . Књ. прва...
И сваки од тих новинских исечака или листова споменуте књ., служили су као нека врста међаша уметнута, испред прилога у овом троброју часописа, који су се бавили неким аспектима и тумачењима мога књижевног рада: Славица Гароња-Радованац КЊИЖЕВНИ "СЛУЧАЈ" МИРОСЛАВА ЛУКИЋА (96 - 101), Батрић Церовић ОБРАЗЛОЖЕЊЕ РОМАН-ЛИТУРГИЈА (101- 112), Мирјана Ускоковић-Митровић У КОНТРАПУНКТУ (129 -131), Саватије Иг. Митровић ЛЕТ КРУПНИХ ЖДРАЛОВА (131- 134...)
Били су и два бела и пожутела листа ишчупана из средине неке школске свеске, и на њима десетак имена људи које сам добро познавао, али не довољно, и имена три пријатеља из младости, која су сва била подвучена црвеним фломастером, и на крају неколико знакова узвика и питања. Зашто сам то склонио, та имена, у тај број часописа? Покушавао сам да се сетим, али слаба вајда. Сви су помрли, Бог да им душу прости. Почели су да умиру почев од 2005. године, прерано, чинило ми се; најчешће од неких подмуклих болести. Последњи од њих је нестао крајем пролећа ове године... Инсистирао је да се видимо крајем минуле зиме, али... пошто нисам долазио у Београд, због белосветске пла(н)демије, није дошло до сусрета...
Када вас издају неки површни и узгредни људи, то не боли,или мање бољи. Када вас блиске душе продају "за сноп тулузине" како је често сликовито говорио један од наших кумова - хармоникаш Тома "Тута", то је ...баш без везе..
Наш покојни отац Михаило поживе дуго, деведесетак година. Надживео је све своје политичке и друге противнике и непријатеље и душмане. И умро је на ногама, у загрљају свог млађег сина, мога брата.
Понекад помислим да би било добро да покушам да опростим свима онима који су ме у животу издали, повредили, јер шта друго могу? Да призивам зло злочинитељима, грешницима?
Не. Нека се таквима позабави Бог. Божије теразије су прецизније од свих наших горких сећања....
___
* Одговорио сам истом мером, директно. "Вероватно то што немам агилног издавача, спремног да ризикује. На другој страни стално суочавање са оним што Сведенборг дефинише као "превласт зла над добрим". Велика су искушења којима је данас писац изложен, јер је величина зла велика. Искушења су,дакле, изазов за једног песника и романсијер, јер она се појављују зато да се добро доведе до превласти над злом и истина над неистином..." итд. Тај "проблем" који сам имао тада, онда, још увек је актуелан, и почетком јесени ове 2021. год.
Нема коментара:
Постави коментар