Translate

ПЕЧАНИ (велико село на Пеку, метропола)

ПЕЧАНИ (велико село на Пеку, метропола)
..."увозни материјал", попут обсидијана и жадеита/нефрита, такође су присутни у збирци. Значи, Печани су се кретали и путовали, исто тако дочекивали друге народе из удаљених крајева.. У збирци се налазе и многи други интересантни и необични материјали и предмети. - У Добри, XII 2018. Драган Милановић, независни истраживач (археолог). (Из листа "Браничевац" , стр, 17, бр. 12, 2018)

субота, 18. септембар 2021.

ЈЕЛЕНА ЛАЗАРЕВИЋ БАЛШИЋ КОСАЧА

12,9 хиљ. пратилаца
Данас ћу вам говорити о жени која је оставила неизбрисив траг у Српској историји, а појавом новокомпонованих народа постала је и предмет оспоравања, она је Јелена Лазаревић Балшић Косача. Јелена се родила у Прилепцу између између 1366. и 1371. године, била је средњовековна племкиња, ћерка српског кнеза Лазара и кнегиње Милице. Удала се 1386. године за зетског господара Ђурђа II Балшића 1403.године је остала удовица, касније се преудала 1411. године за војводу Сандаља Хранића Косачу . Уживала је велики углед, као покровитељка Српске православне цркве, а сачувани део њене преписке сврстава се у врх српске средњовековне књижевности. Као трећа ћерка, Јелена је одрасла на двору свог оца, кнеза Лазара, и мајке, кнегиње Милице, која је припадала бочној линији Немањића пошто је њен отац, кнез Вратко, био директан потомак Вукана, најстаријег сина Стефана Немање. Поред Јелене, они су имали још седморо деце. Као велики љубитељ књиге и образована особа, називана је „Учена“. У Зети ће је звати и „госпођом Леном“. Јелена се удала за знатно старијег, Ђурђа II Балшића, господара Зете који је на тај начин учврстио везе са српском владајућом породицом, с обзиром да му је мајка Милица била ћерка краља Вукашина Мрњавчевића. На свом двору, у Улцињу, Јелена се посветила подизању и васпитавању деце. Боравили су и у Бару , где је зетски господар такође имао конак и ковницу новца. Јелена је била је позната као покровитељ и заштитник свих православних цркава у својој држави, а хроничар описује да је била „висока стаса, танка струка, мљечнобелог дугуљастог образа, златне косе, са дијадемом поврх чела и са многобројним брилијантима и сафирима“. Ђурађ II склапа мир са Османлијама 1386. године, али не јењавају стара непријатељства породице Балшић са босанским краљем Твртком I. Јеленин муж не учествује у сукобу на Косовском пољу 1389. године без обзира на његово сродство са кнезом Лазаром и Вуком Бранковићем. У то време се налазио у Будви почетком јула, а на позив градске властеле посећује Дубровник, у августу 1389. године. Смрт кнеза Лазара је прва у низу трагичних догађаја и невоља које ће пратити Јелену у Зети. Била је сведок настојања Вука Бранковића да на штету Балшића прошири поседе до обала Јадранског мора. После унутрашњег раздора у држави и одметања властелинске породице Црнојевића 1392. године, њеног супруга, Ђурђа II, Млечани и Дубровчани називају само „господарем Улциња“. Османлије користе унутрашњи сукоб и привремено продиру до Приморја. Јелена узалудно тражи помоћ од Млечана, када је Ђурђа на преговорима заробио паша Јагит-бег, Радич Црнојевић успева од Балшића да отме Будву и околину Котора. Потом Будву преузима босански војвода Сандаљ Косача и привлачи на своју страну Паштровиће. Јелена је била сведок када је Ђурађ од Османлија преотео градове Скадар, Дриваст и Св. Срђ, али и када је 14. априла 1396. године те исте градове са околном територијом предао Млечанима, уз годишњу провизију од 1000 дуката. Исте године дошло је до именовања њеног мужа за кнеза Хвара и Корчуле. Годину дана пре смрти свог супруга Ђурђа II , Јелена је имала прилику да угости свог брата Стефана. Наиме, након пораза Бајазита код Ангоре, 28. јула 1402. године, из Цариграда се, морским путем, са титулом деспота у своју земљу враћао Стефан Лазаревић. Искрцао се у Бару, па преко Скадра и млетачких поседа прешао у Србију, путем који је водио у Жичу. После смрти супруга, 1403. године у Улцињу, Јелена је помишљала да се замонаши, али пошто је њен син Балша III са само седамнаест година преузео владање државом, одустала је од тога. С бескрајним жаром и енергијом борила се за очување Зете, првенствено од млетачке експанзије. Балши III и његовој мајци „госпођи Лени“ била је страна ситна политика Ђурђа II, који је Млечанима дословно поклонио стратегијски важна и плодна места у скадарском крају. На земаљском сабору у Бару, који је сазвала почетком 1404. године, потврдила је (зетским и арбанашким великашима, православним и католичким великодостојницима) да поставља на престо свог сина Балшу, као и да ће му до његовог пунолетства помагати у управљању државом. Такође, предложила је да се поништи уговор којим су Скадар и околни градови уступљени Млетачкој републици, за шта је добила подршку. Јелена се ослањала на свог брата, српског деспота Стефана, а њен син Балша III је више од половине своје владавине ратовао са Млечанима (Први и Други скадарски рат). Веран поукама своје мајке, зетски господар је пред Млечанима у доба мира иступао као заштитник старих права српских цркава, скромно их помажући, колико је то било у његовој моћи. #JelenaLazarevićBalšićKosača #Srpskaprinceza #SrednjovekovnadržavaZeta #IstorijaSrbije #ManastirBeška #Gorničkizbornik #Srpskapravoslavnacrkva #Srbija

петак, 17. септембар 2021.

Istvan Sky - Avatar Heart Healing Overtone

Мађарски духовни текст Звездан цвет у мом срцу отвара се у сваком цвету С великом љубављу, Диван снимак уживо .. који је снимљен у 5.000 година старом магичном индијском храму Кришне, овде га можете преузети у веома добром квалитету, а такође ми можете помоћи да направим још мојих сличних дела. Пуно вам хвала Истван Ски Инфо.напфенисзентели@гмаил.цом Погледајте уживо снимак срца Аватара Иштвана Скија како пева у старом храму Кришне, Махабалесхвар, Индија Ово је веома посебно место. Река Кришна је настала из овог древног храма који је направљен од исклесаних камених блокова постављених један на други без употребе везивног материјала. Хвала Нехи Рудрансх Наоми Рукмини Мандакини Сартхак Пабло што је учинила да видео заживи. Молимо контактирајте ме: напфенисзентели@гмаил.цом Гледајте у 1080п са слушалицама за најбољи ефекат! и подржите мој следећи рад ХВАЛА ВАМ ОД СРЦА Истван Ски

OVO SU REČI KOJE IZAZIVAJU BOLESTI: Evo kako se izgovorenim možemo spasi...

Dinahov Dnevnik - Nastavak Priče o Čoveku Iz Budućnosti

уторак, 14. септембар 2021.

ЈЕДНО СЕЋАЊЕ - ЖИВОЈИН ПАВЛОВИЋ

 

 


ЈЕДНО  СЕЋАЊЕ  - ЖИВОЈИН ПАВЛОВИЋ

 

Да ли је пок.  Живојин Павловић, филмски редитељ и писац, једини пример, или један међу ређима, за оно о чему пише отворено и окаснело Г. Б. Јовановић*?

Сигурно је да има много више истакнутих јавних личности који о Титу на сличан начин мисле и после  тридесет и пет година након смрти југословенског диктатора.

Годину-две након што је одштампан мој роман „Ујкин дом“, не знајући да је Живојин Павловић  изјавио то што је изјавио, покушавао сам неколико пута (и у томе нисам успео) да лично упознам Ж. Павловића. И када ми се учинило, да се приближава тај дан када ћу упознати Ж. Павловића, човек, који је одлично и изблиза познавао Павловића, упита: „Али зашто вам је стало да га упознате; ви сте и као људи и као писци, сасвим, сасвим различити?!“  Погледао сам у колегу, и рекао: „Па, баш зато! То јест, волео бих да са Павловићем поразговарам о екранизацији романа „Ујкин дом“...“  Саговорник је припалио нову цигарету, примакао своју столицу ближе, осмехнуо се и шапнуо ми: „Али Жика није макнуо од КНОЈ-а, он никада не би то урадио, тј. екранизовао твој роман!“

Не знам зашто сам поцрвенео тада; било ми је много непријатно. Мислио сам да колега денуцира писца Павловића –  сумњао сам да због нечег настоји да спречи то познанство, и наравно, сад знам да нисам био у праву . Колега је о Павловићу знао ту ствар о Периклу, коју сам ја много касније сазнао. Требало је да верујем сведоцима и судеоницима  и познаваоцима наличја тог  тзв. Перикловог доба. И  ево прилике да се, макар окаснело, захвалим том колеги који ме је на време одвратио од личног упознавања Ж. П.


____________


*  Корени таквог данашњег односа према комунистичком диктатору имају своју историјску дубину, али су у суштини психолошки плитки и везани су за банално преовладавање емоционалног над интелектуалним и пренебрегавање неких битних чињеница без којих се не може донети адекватна оцена о титоизму. У том смислу може изгледати крајње необично да појединци, попут Живојина Павловића, аутора чији су филмови бункерисани и забрањивани, а књиге спаљиване, Титово време упоређује и одређује као „Периклово доба наше културе“. О томе је овај наш књижевник и синеаст говорио не само осамдесетих година, већ и деценију потом. На питање како објашњава одјек који је у свет имала његова смрт, Павловић у интервјуу НИН-у од 19. јула 1996. године вели: „Објашњавам величином личности Јосипа Броза. Можемо да мислимо шта год хоћемо, за његова доба што се тиче културе овог поднебља, односно бивше Југославије, то ће бити процењено поново, понављам, пре десет година сам то рекао, па су хтели да ме линчују, Периклово доба.“

Бојан Јовановић, Митологизација Јосипа Броза и потискивање титоистичког зла, Српски књижевни лист, бр. 10/115, јануар – март 2015.

Како чинити чудеса. Прича

То је Пек

14. септембар 2021. Плп пола дванаест. (Доњи Звижд.)