ПИСАЊЕ У ВЕТАР
Нашао сам концепт једног писма, које је било дуже, на које није стизао одговор. Нешто скраћенију верзију послао другом "пријатељу"*
Коме сам ја то писао? Неким блиским људима,пријатељима,искреним?
Ма, хајте молим вас.оклизнуо сам се на неку кору, вероватно од банане, загледан негде у даљину...у једну тачку...у фатаморгане...
Нема више тога, ни пријатеља, ни побожних. Све што је било налик на то,узе Бог...Зато није стигао одговор. Само зато...
* *
Вреди се подсетити. Чињенице да је у Српској војсци постојала јединица ретких, оних које неће пушчано зрно...
Ето много се заборавило...Много. Србија заборавила себе у многим областима ...од до, где год се окренеш…
И то се наставља...то „пројектовано“ заборављање…
Сулуда времена. Невиђено. Него има. Много корова. На имању. Помаже ми Син и брат. Скоро да смо истребили купињаре и багрем коровар...
Нису ово стихови. Више од тога, браћо неразумна и разумна! - Ако имате кућу на планини, и ако сте отишли тамо управо, да проведете мај, овај мај, цео. Aко сте са Богом у себи, и изнад 500 метара надморске висине, не бојте се цунамија, пробуђених побеснелих вулкана, не шалите се. Не силазите доле, нити у куће вишеспратне. Спавајте под дрвећем до првих трешања румених... И порука гаврана изнад вас...јер можда треба да обавите важан посао. Да стварате нови нараштај народа који је скоро пропао...јер није веровао довољно у Крст и Слободу златну!
* *
Христос воискресе!
Ваистину воскресе!
________
*"ПИШАЊЕ У ВЕТАР" - ипак, стиже "ово" као "одговор" прекјуче. Помислио сам да одговорим још краће: "Прена свецу и тропар", али коначно сам препознао нешто неискорењиво у једном делу нашег народа. Који као све зна и у све се разуме - неутешна прича. Дисових "Наших дана"...
Нема коментара:
Постави коментар