* *
* *
* *
* *
* *
* *
Док је мој фотограф снимао ове призоре на терену једне искрчене шведске шуме, ја сам газио по клизавој трави пазећи да се не оклизнем заобилазећи препреке или прескачући поточиће, којих је ту свуда била, као и локви. Усред тог шумског попришта у магли, доминирала су четинарска стабла. Поприлично стара, огромна, судећи по пречнику тамо где је престругано стабло, обима 1 метар. Једно је било изваљено, стабло дуго скоро седамдесетак метара, џиновско... Ја сам одрастао и провео живот на југоистоку Европе, у сасвим другачијим шумама. Највеће препреке су биле наравно величанствене стене, гранитне, напукле - тако велике сам видео још само на Радан-планини (јуж. Србија). Испод стена је шапутала вода, које је било свуда. У том ршуму у магли многа су стабла остављена, да труле и нађубре посну земљу... Таква је клима и географија овде. (Околина Aspareda, изговара се као Есперед, место које има своје језеро, Толкен, које сам видео пре извесног времена. Изнад првог слова назива овог места стоје две тачке!) Сада то све изгледа много депресивно, али током пролећа и првих дана лета, Шведска је, кажу они који су ту проживели деценије, прелепа земља шума и језера, дрвених кућа и река које имају боју црног чаја, на водопадима. (Због руде гвожђа?)
___________
Ова земља и мочваре, и клима северњачка, влага, и муљ, дуже чувају скелете и друге ствари и оруђа, него земља на југу Европе, или у околини Главичице... Видео сам једном, у повратку из града краљице Урлике, Улицехрама, таблу на којој испод фотографије једне људске лобање, која је ископана у близини језера, где је провела скоро једанаест хиљада година, то и пише. Тако ће изгледати свака лубања сваког човека рођеној на Земљи, ако кроз који миленијум буде постојала, и ако неко буде копао багером...
Нема коментара:
Постави коментар