Коментар на коментар

Ову слику сам снимиу успут, у Кучеву, крајем јула 2019. године, у месту где се сударају сан и јава, свет и буџак, Србија и њена стварност, она права. Власник овог камиона је чекао - можда своје муштерије, тј. посао кога нема; не знам. Испод точова се видео стадион  фудбалског клуба из Кучева, на коме су вежбали млади спортисти. Вежбали су на теренима где је некада био простор вашара, једног од већих вашара у Србији, чак и у оно време, кад је ... као било боље... Али сигурно је сточни фонд и остало, било двеста пута боље... А онда су отворене границе... и крај те приче добро знате.Запис који следи написао сам средином јула исте године, ни две недеље након што сам сликао ту слику, помисливши - гле, какав филмски и симболичан призор који на најбољи начин изражава муку и судбину данашње Србије...

Имам утисак, чини ми се, да је неко систематски радио, потпомагао уништавање и полагано пропадање српског села. Тај осећај имам у последње време, на жалост, кад путујем и на југ Србије, али посебно у овом тзв. Влашком срезу, пардон општини Кучево, где има само неколико српских села. Чудан процес: сад у Мишљеновцу, од Мишљеновчана купују земљу Власи из суседних села, јер дају већу цену, а то неодољиво подсећа и на оно што се дешавало на Косову пре неколико деценија.... Негде о Србима говоре као о НАРОДУ званом КВОЧКА, НА КРАЈУ СЕ ТОЈ КВОЧКИ МОЖЕ ДОГОДИТИ најгоре, да јој главу искљуцају баш они која је она створила. Српска села су, барем последњих двеста и нешто година била извор и снага завичај и сигурна позадина, - резервоар за градове који су се развијали... У тим селима је живео гро народа, а сада? Затворена Месна канцеларија у Мишљеновцу... Основна школа пребачена у Турију...тако полако и неприметно... Нека врста бумеранга... Парлог по селима, у Звижду, али и у суседним општинама, нису направили сељаци, парлог је производила ГУБА звана кратковида политика... итд. ЈЕДНОУМАЦА.

    (Ово је права континентална прашума; салаши села Вуковића на Пеку; тј. некада били; путеви урасли; сваке године је све горе; последњи пут сам овде долазио пред очеву смрт; значи лето 2015. Пре четири године. Потески путеви урасли, а негде блатњави; кукурузи израсли; жита пуна кукоља. Никог нисам срео. Ова прашума је на два километра у ваздушној линији од наше сеоске куће...)

      Стигао један утешни фаталистички коментар, да се 
      Кад бих могао да размишљам, т а к о...