Translate

ПЕЧАНИ (велико село на Пеку, метропола)

ПЕЧАНИ (велико село на Пеку, метропола)
..."увозни материјал", попут обсидијана и жадеита/нефрита, такође су присутни у збирци. Значи, Печани су се кретали и путовали, исто тако дочекивали друге народе из удаљених крајева.. У збирци се налазе и многи други интересантни и необични материјали и предмети. - У Добри, XII 2018. Драган Милановић, независни истраживач (археолог). (Из листа "Браничевац" , стр, 17, бр. 12, 2018)

понедељак, 04. новембар 2019.

ИЗ АКАША ХРОНИКЕ / Рудолф Штајнер

 ИЗ АКАША ХРОНИКЕ  520.00 дин.

Једно од најбитнијих Штајнерових дела, у коме је показао сву раскош своје видовитости. Акаша је запис менталног нивоа у коме се чува сва прошлост и будућност и у коме су записани сви догађаји материјалног нивоа, не само на нашој планети, већ у целом свемиру.


ПРЕДГОВОР 
Средствима обичне повести човек може научити само мали део од онога што је човечанство доживело у праисторији.Историјски документи бацају светло на само неколико миленијума. Оно што нас археологија, палеонтологија игеологија могу научити је врло ограничено. Штавише, све што је изграђено на спољашњим доказима је непоуздано.Треба само посматрати како се променила слика неког догађаја или народа, не тако удаљеног од нас, када јеоткривено неко ново повесно сведочанство. Довољно је само упоредити описе једног истог збивања из пераразличитих историчара, да би се убрзо схватило на каквим се несигурним темељима стоји када је реч о овим стварима.Све што припада спољном свету чула подложно је времену. И, даље, време разара оно што је настало у времену.
Садруге стране, спољашња историја је зависна од онога што је сачувано у времену. Нико не може рећи да јесачувано оно што је битно ако се задовољава спољним сведочанствима.Све што настаје у времену има свој извор у вечном. Али вечно није приступачно чулној спознаји. Ипак, путеви заперцепцију вечног су отворени за човека. Он може развити силе које дремају у њему тако да буде у стању даспозна вечно. У књизи "Како се стичу сазнања виших светова" указује се на тај развој. Она такође показује да, наодређеном високом нивоу своје спознајне моћи, човек може продрети до вечног извора ствари, које нестају свременом. Човек проширује своју спознајну моћ на овај начин ако није ограничен само на спољне доказе у везиса знањем о прошлости. Тада он може ВИДЕТИ у догађајима оно што чула не могу перципирати, онај део који времене може да уништи. Он продире са пролазне на непролазну повест. Чињеница је да је та повест писана другачијимсловима од обичне повести. У гнози и теозофији то се назива АКАША ХРОНИКА. Нашим језиком је могуће дати самобледи појам о тој хроници, пошто наш језик одговара свету чула. Оно што је описано нашим језиком одмах попримакарактер овог чулног света. Неиницираноме, који се још не може уверити у реалност одвојеног духовног света путемсвог властитог искуства, онај ко је инициран изгледа као визионар, ако не и нешто горе. Онај који је стекао способностперцепције духовног света путем свог властитог искуства, долази до спознаје прошлих догађаја у њиховом вечномкарактеру. Они не стоје пред њим попут мртвог сведочанства из прошлости, него се појављују у пуном ЖИВОТУ. Унеком смислу, оно што се одиграло дешава се пред њим.Они који су иницирани у читање таквог живог писма могу гледати унатраг у много удаљенију прошлост од оне којуприказује спољашњу повест и – на бази директне духовне перцепције – они такође могу описати много поузданијеоне ствари које говоре спољни повесни догађаји. Да би се избегао могући неспоразум, треба рећи да духовнаперцепција није непогрешива. Ова перцепција такође може грешити, може видети на један нетачан начин, криви начин.Нико није слободан од грешке на овом пољу, без обзира на то колико високо он стајао. Зато не треба приговаратикада саопштења не одговарају једно другоме, мада су преданост и тачност посматрања овде много већенего у спољном свету чула. Оно што различити иницирани могу известити о историји и праисторији у БИТНОМ ће се слагати.Таква историја и праисторија и постоје у ствари у свим мистеријским школама. Овде је слагање за миленијуме такопотпуно да се склад који постоји између спољашњих историчара за чак и једно столеће не може с тим ни да сеупореди. Иницирани описује БИТНО исто ствари у свим временима и на свим местима.После увода, дато је неколико поглавља из Акаша хронике. Најпре ће бити описани они догађаји који су се одиграликада је такозвани атлантски континент још постојао између Америке и Европе. Тај део површине наше Земље некад јебио копно. Данас он чини дно Атлантског океана. Платон говори о последњем остатку тог копна, о острвуПосејдону, које је лежало западно од Европе и Африке. У "Причи о Атлантиди и изгубљеној Лемурији" од Њ. Сцотт­Еллиотта,читалац може наћи да је дно Атлантског океана некад био континент и да је то за око милион година била позорницацивилизација која је, за сигурно, сасвим различита од ових наших модерних. Ту је и податак да су последњи остаци тогконтинента потонули у десетом миленијуму пре Христа. Овој садашњој књизи је циљ да дâ информације које ће допунитионо што је рекао Сцотт­Еллиотт. Док он више описује спољашње догађаје код наших атлантских предака, ово дело јеусмерено више ка томе да се забележе неки детаљи у вези са духовним карактером и унутрашњом природом условапод којима су они живели. Због тога се читалац мора у имагинацији вратити до периода који је трајао много миленијума.Међутим, оно што је овде описано није се одиграло само на континенту који је сада покривен водама Атлантског
океана, него исто тако и у суседним подручјима онога што су данас Азија, Африка, Европа и Америка. Оно што сезбивало касније на овим подручјима развило се из те раније цивилизације.ДАНАС сам још присиљен да ћутим о изворима информација које су дате. Онај ко уопште било шта зна о овим изворимаразумеће зашто то тако треба да буде. Али, могу се збити догађаји који ће прекинути ову ћутњу, можда врло скоро.Колико много знања које је сакривено у теозофском покрету може постепено да се саопшти зависи у потпуности одстава наших савременика.Сада следи први од рукописа који се овде може дати.НАШИ ПРЕЦИ СА АТЛАНТИДЕНаши преци са Атлантиде много су се више разликовали од данашњег човека него што то може замислити онај чије језнање потпуно ограничено на свет чула. Ова разлика не протеже се само на спољну појаву него и на духовнеспособности. Њихово знање, њихова техничка умећа, у ствари, читава њихова цивилизација, разликовали су се од оногашто се данас може посматрати. Ако се вратимо натраг до првих раздобља атлантског човечанства, налазимоменталну способност која је сасвим различита од наше. Логичан разум, моћ аритметичког рачунања, на чемупочива све што се данас производи, тога уопште није било код првих Атлантиђана. С друге стране, они су имали високоразвијену МЕМОРИЈУ. Та меморија је била једна од њихових најистакнутијих менталних способности. На пример,Атлантиђанин није рачунао као ми, који учимо одређена правила па их после примењујемо. "Таблица множења" јенешто сасвим непознато у време Атлантиде. Нико није утиснуо у свој интелект да је три пута четири 12. Када је требалода изведе такво рачунање он је то могао јер се сећао идентичних или сличних ситуација. Он се СЕ]АО како је то било упретходним приликама. Треба само схватити да сваки пут када се развија нова способност у неком организму,стара способност губи снагу и оштрину. Данашњи човек је супериорнији од Атлантиђана у логичном размишљању, успособностима да комбинује. С друге стране, меморија се погоршала. Данас човек мисли у појмовима, аАтлантиђанин је мислио у сликама. Кад би се слика појавила у његовој души он би се сетио веома много сличних сликакоје је већ доживео. Он је усмеравао свој став према томе. Из тог разлога је све учење у то време било различито одонога што је касније настало. Није се рачунало да би се децу опремила са правилима, да би се изоштрио њихов разум.Уместо тога, живот се представљао у сликама, тако да би се касније деца што је могуће више могла сетити кадабуду морала да делују под одређеним условима. Када би дете одрасло и требало да уђе у живот, за све што је требалода ради могло се сетити нечег сличног што му је презентирано током његовог одгоја. Највише успеха се постизалокада би нова ситуација била слична оној која је већ виђена. У тотално новим условима Атлантиђанин се морао ослонитина експеримент, док модеран човек, што се тога тиче, много уштеди због чињенице да је опремљен правилима. Оних може лако применити у оним ситуацијама које су нове за њега. Атлантски систем школовања пружао јеједноличност свему у животу. У дугим раздобљима радиле су се све ствари поново и поново на исти начин. Вернамеморија није дозвољавала да се развије било шта што је чак издалека слично брзини нашег данашњег напретка. Радилосе само оно што се увек пре тога "видело". Није се размишљало, само се присећало. Није ауторитет био онај који јемного научио, него пре онај који је много доживео и због тога се могао много тога сетити. У атлантскомраздобљу било је немогуће за некога да одлучује о некој важној ствари пре него наврши одређену доб. Имало сеповерења само у особу која је могла гледати унатраг на дуго искуство.Оно што је овде речено не важи и за инициране и за њихове школе. Јер, они су били испред развојног стадија њиховограздобља. За приступ у такве школе, одлучујући фактор није била доб, него да ли је у прошлим инкарнацијама молитељстекао способности за примање више мудрости. Поверење које се имало у инициране и њихове представнике за времеатлантског раздобља, није било засновано на богатству њиховог личног искуства, него пре на древности њиховемудрости. У случају иницираног, персоналност је престајала да буде од било каквог значаја. Он је био потпуно услужби ВЕЧНЕ мудрости. Због тога се карактеристичне црте појединог раздобља не могу примењивати на њега.
Док моћ логичног размишљања није била присутна међу Атлантиђанима (нарочито оним ранијим – неиницираним), усвојој високоразвијеној меморији они су поседовали нешто што је давало посебан карактер свему што су радили. Алидруги су увек били повезани са природом снаге једног човека. Меморија је ближа дубљој природној бази човека одразума и у вези с њом су развијене друге снаге које су биле још ближе онима подређених природних бића него штосу савремене људске снаге. Тако су Атлантиђани могли контролисати оно што се назива ЖИВОТНА СИЛА. Као што седанас топлотна енергија извлачи из угљена и трансформише у покрећујућу снагу за наша превозна средства, тако суАтлантиђани знали како да ставе енергију клијања организма у службу своје технологије. Може се стећи идеја о овомеиз следећег. Помислите на језгру семенке жита. У њој лежи енергија која спава. Ова енергија условљава да стабљиканикне из језгре. Природа може пробудити ту енергију која почива у семенки. Модеран човек то не може својомвољом урадити. Он мора закопати семенку у земљу и препустити буђење силама природе. Атлантиђанин је могао дауради нешто друго. Он је знао како се може мењати енергија гомиле жита у техничку снагу, као што модерни човекможе мењати топлотну енергију гомиле угља у такву снагу. У Атлантиди се биљке нису гајиле само за храну неготакође и да би се енергије које спавају у њима искористиле у трговини и индустрији. Исто као што ми имамо механизмеза трансформисање енергије из угља у динамичку енергију у нашим локомотивама, тако су Атлантиђани ималимеханизме за трансформацију. Они су у њима, тако рећи, спаљивали семенке биљака и у њима је животна сила билатрансформисана у технички употребљиву снагу. Возила Атлантиђана, која су лебдела на малој удаљености од земље,била су покретана на овај начин. Ова возила су се кретала на висини нижој од планинских ланаца у атлантском раздобљуи имала су механизме за кормиларење помоћу којих су се могла подићи изнад тих планинских ланаца.Мора се замислити да су се током времена ти услови на нашој Земљи врло много изменили. Данас, горепоменутавозила Атлантиђана била би потпуно бескорисна. Њихова корисност је зависила од чињенице да је ваздушни покривач којиокружује Земљу био много гушћи него што је сада. Не треба сада овде да се бавимо тиме да ли је, с обзиром наданашња научна уверења, могуће лако замислити такву већу густоћу ваздуха. Због саме своје природе, наука илогично мишљење не могу никад одлучити шта је могуће или немогуће. Њихова је једина функција да објасне оношто је установљено искуством и посматрањем. Гореспоменута густоћа ваздуха је исто тако сигурна за окултноискуство као што може бити било која данашња чињеница која произлази из чулних запажања.Једнако је, међутим, сигурна и чињеница, можда чак још необјашњива за савремену физику и хемију, да је у товреме ВОДА на земљи била много разређенија него данас. Због те разређености воде могла се усмерити енергијаклијања коју су Атлантиђани користили у техничке сврхе које су данас немогуће. Као резултат повећане густоће воде,постало је немогуће да се та енергија покреће и усмерава на начин као што је некад било могуће. Из тога седовољно јасно намеће закључак да је цивилизација атлантског периода била битно различита од наше. Такође требаразумети да је физичка природа једног човека са Атлатиде била сасвим различита од оне савременог човека.Атлантиђанин је узимао у себе воду која је искоришћавана помоћу животне силе садржане у његовом телу на начинсасвим различит од оног који је могућ у данашњем физичком телу. Због тога је Атлантиђанин могао свесно даупотребљава своје физичке снаге на потпуно различит начин од данашњег човека. Он је имао, такорећи, средства даповећа физичке снаге у себи када му је то било потребно за оно што је радио. Да би се стекао тачан појам оАтлантиђанима мора се знати да су њихове идеје о умору и исцрпљености биле сасвим другачије од ових данашњегчовека.Једно насеље на Атлантиди – као што мора бити очито из свега што смо описали – имало је карактер који никако није бионалик на онај модерног града. У таквом насељу све је било супротно ономе данас, јер је све још било уповезаности с природом. Могла би се издалека дати приближна слика ако би се рекло да је у првим атлантским периодима– негде у средини треће подрасе – насеље сличило врту у којем су куће биле изграђене од дрвећа са вештоиспреплетеним гранама. Рад који су стварале људске руке у то је време израстао из природе. И сам човек се осећаопотпуно повезан с природом. Због тога је и његов однос према друштву био сасвим другачији него данас. Накрају крајева, природа је заједничка свим људима. Оно што је Атлантиђанин изграђивао на бази природе то је сматрао зазаједничку својину као што данашњи човек мисли да је једино природно сматрати за своју приватну својину оно што јеуправо његово, што је његова интелигенција створила за њега.
Онај коме је блиска идеја да су Атлантиђани располагали таквим духовним и физичким снагама као што је описанотакође ће разумети да би се човечанство у још ранијим временима морало приказати у сликама које ће га још мањеподсећати на оно што је навикао да види око себе. Не само људи него и околна природа огромно су се променилитоком времена. Биљни и животињски облици постали су различити. Све што је земаљска природа било је подвргнутотрансформацијама. Некад настањени предели Земље разрушени су, други су настали.Преци Атлантиђана су живели у подручју које је нестало, а чији је главни део лежао јужно од садашње Азије. Утеозофским списима, они су названи Лемуријанци. Након што су прошли кроз различите ступњеве развоја, већином суназадовали. Они су постали закржљали људи, чији потомци и данас насељавају неке делове земље, као такозвана дивљаплемена. Једино је мали део лемуријанског човечанства био способан за даљи развој. Из овог су се дела формирали иАтлантиђани.Касније се одиграло нешто слично. Највећи део популације на Атлантиди је назадовао, а из малог дела потичу такозваниАријевци који обухватају данашње цивилизовано човечанство. Према номенклатури духовне науке, Лемуријанци,Атлантиђани и Аријевци су темељне расе човечанства. Ако се замисли да су две такозване темељне расе постојале прелемурске и да ће још две постојати иза Аријеваца у будућности, добија се укупно СЕДАМ раса. Једна раса се увекиздиже из друге на начин на који смо указали говорећи о Лемуријанцима, Атлантиђанима и Аријевцима. Свака темељнараса има физичке и менталне карактеристике које су сасвим различите од оних претходне расе. Док су, рецимо,Атлантиђани имали нарочито развијену меморију и све што је у вези с њом, у данашње време је задатак Аријеваца даразвију способност мишљења и свега што је с тим повезано.У свакој темељној раси мора се проћи такође кроз различите ступњеве. Увек постоји седам од њих. У почеткупериода идентифицираног са темељном расом, њене главне карактеристике су почивале на младеначким условима.Полагано расе стичу зрелост и на крају долази до опадања. Популација темељне расе је због тога подељена уседам подраса. Али не сме се схватити да једна подраса одмах нестане када се нова развија. Свака може остатиза себе дуго времена док се друге развијају поред ње. Тако увек постоје популације које показују различитиступањ развоја, а које живе једна поред друге на Земљи.Прва подраса Атлантиђана се развила из врло напредног дела Лемуријанаца који су имали високи евокациони потенцијал.Способност меморије се појављивала једино у рудиментима код Лемуријанаца и то само у последњем периодуњиховог развитка. Мора се замислити да Лемуријанац није могао сачувати своје идеје. Док год је морао формиратиидеје о ономе што је доживљавао он није могао сачувати те идеје. Он је одмах заборављао оно што је себипредставио. Ипак, то што је живео у одређеној цивилизацији, што је на пример имао оруђа, подизао грађевине и тако даље –то он није имао захваљујући својим властитим моћима поимања, него менталној сили у њему, која је билаИНСТИНКТИВНА. Међутим, не би се смело мислити да је то било попут данашњег животињског инстинкта, већ се ради онечем другачије врсте.Теозофски списи називају прву подрасу Атлантиђана именом Рхомоахалци. Меморија те расе била је првобитноусмерена према живим чулним импресијама: боје које је око видело, звукови које је уво чуло, имали су другипостефект у души. Ово је било изражено у чињеници да су Рхомоахалци развили ОСЕ]АЈЕ за које њихови прециЛемуријанци нису знали. На пример, приврженост ономе што се доживело у прошлости део је тих осећаја. Са развојеммеморије повезан је развој ЈЕЗИКА. Све док човек није могао сачувати оно што је прошло, комуникација о ономешто се доживело није се могла одигравати кроз медиј језика. Пошто су се у последњем лемурском периоду појавилипрви почеци меморије, такође је могуће да је у то време способност именовања онога што се видело и чуло ималасвој зачетак. Једино људи који имају способност сећања могу користити име које је дато нечему. Атлантски периође због тога период у којем се одиграва развој језика. Са језиком је установљена веза између људске душе и ствариизван човека. Он је произвео говорну реч унутар себе и та говорна реч је припадала објектима спољног света. Новавеза се такође формирала између људи помоћу комуникација кроз језични медиј. Истина је да је све то постојало тек умладеначком облику код Рхомоахалаца, али их је то ипак јако разликовало од њихових лемурских предака.
Снаге душа ових првих Атлантиђана још су поседовале нешто од сила природе. Ти људи су били уже повезани са бићимаприроде која их је окруживала него што су били њихови наследници. Њихове душевне снаге су биле повезаније сасилама природе него данашњег човека. Тако је говорна реч коју су производили имала нешто од снаге природе. Онинису само ИМЕНОВАЛИ ствари, него је у њиховим речима над стварима као и над њиховим судруговима постојаласнага. Рхомоахалац није само била реч која је имала ЗНАЧЕЊЕ, него исто тако и снагу. Магична моћ речи јенешто што је било далеко истинитије за ондашње људе него што је то за данашњег човека. Када би Рхомоахалацизговорио реч, та би реч развила снагу сличну оној коју има објект на који се указује. Због тога се у то време речимамогло лечити, оне су могле убрзати раст биљака и припитомити бес животиња и обављати друге сличне функције. Ово све јепостепено губило на снази код каснијих подраса Атлантиђана. Могло би се рећи да је почетна пуноћа снагепостепено изгубљена. Рхомоахалци су осећали да је ово обиље моћи дар моћне природе и њихова веза са природомбила је религиозног карактера. За њих је језик био нешто посебно свето. Злоупотреба неких звукова, који супоседовали важну снагу, била је незамислива. Сваки је човек осећао да би таква злоупотреба морала њемупроузроковати огромно зло. Добра магија таквих речи преокренула би се у своју супротност; оно што би донелоблагослове да је коришћено за добро донело би штету ономе ко би то користио за зло. У некој врсти невиних осећаја,Рхомоахалци су приписивали своју снагу не толико себи колико БОЖАНСКОЈ ПРИРОДИ која делује унутар њих.Ово се променило код друге подрасе, такозваних Тхаватлис народа. Људи ове расе су почели осећати своју властитувредност. Амбиција, својство непознато Рхомоахалцима, појавила се међу њима. МЕМОРИЈА је у одређеномсмислу примењена на појам заједничког живота. Онај који је могао гледати унатраг на одређена збивања, тражио јеод својих другова да те догађаје препознају. Он је тражио да његова дела у меморији буду сачувана. На бази темеморије дела, група људи која је припадала некој заједници изабрала би једног за вођу. Развила се једна врстакраљевског сталежа. Ово препознавање би остало сачувано чак иза смрти. МЕМОРИЈА, сећање на претке или на онекоји су стекли заслуге у животу развијала се даље. Из тога је код неких племена настала нека врста религијскогпоштовања мртвих, култ предака. Овај култ се наставио у много каснија времена и попримио најразличитије облике.Међу Рхомоахалцима човек се ценио само по томе колико је могао задобити поштовања у одређеном моментуна основу своје снаге. Ако је неко од њих желио сећање на оно што је направио раније, он је новим делом мораопоказати да још поседује своју стару снагу. Он је морао призивати стара дела из сећања помоћу нових. Оно што јеучињено није било на цени за њега. Тек је друга подраса посматрала лични карактер човека до извесне тачке у којојје узиман у обзир његов прошли живот ради процењивања тог карактера.Даљња последица меморије за заједнички живот човека била је чињеница да су се групе људи држале заједно посећању на заједничка дела. У почетку је формација групе зависила потпуно од природних сила, од заједничкихпредака. Човек кроз свој ум није додавао ништа ономе што је природа направила од њега. Сада је снажна особапривукла бројне људе за заједнички подухват и сећање на заједничке акције формирало је социјалну групу. Та врстасоцијалног заједничког живота се потпуно развила тек код треће подрасе, код Толтека. Због тога су људи ове расе тикоји су први основали оно што се назива заједница – комуна, која се преносила из једне генерације на следећу. Отацје сада предавао сину оно што је пре живело једино у сећању савременика. Дела предака НИЈЕ СМЕО ЗАБОРАВИТИчитав низ потомака. Оно што је предак урадио то су ценили његови потомци. Међутим, мора се схватити да су у тимвременима људи заиста имали снагу да пренесу дарове на своје потомке. За одгој, поврх свега, сматрано је дадаје живот кроз живе слике. Ефикасност таквог одгоја имала је основе у личној снази која је зрачила из одгојитеља. Онније брусио снагу мишљења, него је у суштини развијао оне надарености које су биле више инстинктивне врсте. Крозтакав систем едукације способности оца су уопштено преношене на сина.Под таквим је условима ЛИЧНО ИСКУСТВО стицало све већу и већу важност код треће подрасе. Кад би се једна групаљуди одвојила од друге да би основала нову комуну, носила је са собом сећање на оно што је доживела на старојсцени. Међутим, у исто време је постојало нешто у том сећању што тој групи није одговарало, што није осећала слакоћом. Због тога је она покушавала нешто ново. Тако су се услови побољшавали са сваким од ових нових основа.Било је природно имитирати оно што је боље. То су чињенице које објашњавају развој ових напредних комуна у периодутреће подрасе описане у теозофској литератури.
Стечена лична искуства наишла су на подршку код оних који су били ИНИЦИРАНИ у вечне законе духовног развоја.Снажне вође и сами су били иницирани, тако да је лична способност могла задобити потпуну подршку. Кроз своју личнуспособност човек се полагано припрема за иницијацију. Он мора најпре развити своје снаге одоздо да би мупросветљење одозго могло бити дато. На овај начин били су иницирани краљеви и вође на Атлантиди. Огромна снага јебила у њиховим рукама и они су били веома поштовани.Али у тој чињеници лежи такође и разлог за слабљење и пропадање. Развој меморије је довео до ревеликог истицањаснаге личности (персоналности). Човек је желео да кроз своју снагу РАЧУНА С НЕЧИМ. Што је снага постајалавећа, то је он желео више да је употреби за себе. Тако је дошло до злоупотребе тих снага. Када се посматрајумогућности Атлантиђана које резултирају из њиховог мајсторства над животном силом, може се разумети да је овазлоупотреба неизбежно имала огромне последице. Велика снага природе могла се ставити у службу личног егоизма.То је у пуној мери постигнуто код четврте подрасе, првобитних Тураманаца. Чланови ове расе, који су били подучени умајсторство над горепоменутим снагама, често су их користили да би задовољили своје себичне жеље и прохтеве. Али,коришћене на такав начин, те снаге уништавају једна другу у својим реципрочним ефектима. То је као да стопалатврдоглаво хоће да носе човека напред, док његов торзо жели ићи назад.Таква деструктивна последица могла се зауставити једино помоћу развоја више способности у човеку. То је биласпособност мишљења. Логично мишљење има обуздавајући ефекат на себичне личне жеље. Почетак логичногмишљења треба потражити код пете подрасе, код првобитних Семита. Људи су почели превазилазити само сећањепрошлости и УПОРЕИВАТИ различита искуства. Способност просуђивања се развила. Жеље и апетити су били регулисани ускладу са способношћу просуђивања. Почело се РАЧУНАТИ, комбиновати. Човек је научио да ради са мислима.Ако се пре одрицао сваке жеље, сада би се најпре питао да ли мисао може одобрити ту жељу. Док су људи четвртеподрасе дивље јурили према задовољењу својих апетита, они у петој подраси су почели слушати унутрашњи глас. Овајунутрашњи глас проверава апетите, иако он не може уништити захтеве себичне особе.Тако је пета подраса пренела импулсе за акцију унутар људског бића. Човек жели да се нагоди у себи да ли нештомора или не сме да уради. Али оно што је тако задобијено унутра, с обзиром на способност мишљења, изгубљено је собзиром на контролу спољашњих природних сила. Са овом, горепоменутом, комбинирајућом мишљу, он може битимајстор једино над силама минералног света, али не над животном силом. Пета подраса је стога развила мисао наштету контроле животне силе. Али, управо кроз то се произвела клица даљњег развоја човечанства. Сада су личност, љубавза себе и чак потпуна себичност могли расти слободно, јер сама мисао која дела потпуно унутра, и не може давише издаје директне наредбе природи, није способна произвести такве разарајуће последице као што је то раније моглазлоупотребљена снага.Из ове пете подрасе издвојио се најнадаренији део који је преживео нестајање четврте темељне расе и формирао клицупете, Аријевске расе, чија је мисија – потпуни развој способности мишљења.Људи шесте подрасе, Акадијци, развили су способност мишљења још више него они пете. Они су се разликовали одтакозваних првобитних Семита по томе су ову способност користили на свеобухватнији начин.Речено је: док је развој способности мишљења спречио да захтеви себичне особе имају исте разарајуће последицекао код ранијих раса, он их није уништио. Првобитни Семити су били склони томе да се према околностима односе онакокако их је усмеравала њихова способност мишљења. Интелигенција је била мерило самих апетита и жеља. Променили сусе услови живота. Ако су прошле расе биле склоне да признају вођом онога чија су дела оставила дубок утисак нањихово сећање, или онога ко је могао гледати унатраг на живот богат сећањима, сада је ова улога пренесета наИНТЕЛИГЕНТНОГА. Ако је пре било одлучујуће оно што је живело у јасном сећању, сада се сматрало као најбољеоно што је било најуверљивије за мисао. Под утицајем меморије човек се раније држао чврсто за нешто све док не биувидео да је то неадекватно, и у том је случају потпуно природно било да онај који је био у позицији да излечи изразижељу да би могао увести неку иновацију. Значи, као резултат способности мишљења развила се љубав према
иновацијама и променама. Свако је желео да направи оно што му је његова интелигенција сугерисала. Због тога сукод пете подрасе почели превладавати немирни услови, а у шестој су довели до тога да се осетила потреба да сеупорно мишљење појединца сведе под опште законе. Величина комуне треће подрасе била је заснована начињеници да су заједничка сећања довела до реда и хармоније. У шестој, овај ред се морао увести помоћустворених закона. Тако у овој шестој подраси треба тражити почетак регулације права и закона.За време треће подрасе, до одвајања група људи долазило је једино када би они били ИСТЕРАНИ из својих комуна,такорећи, јер се нису више угодно осећали у условима који су превладавали као резултат меморија. У шестој је ово билоприлично другачије. Рачунајућа способност мишљења тражила је ново као такво и наводила је човека на подухвате инове почетке. Аккадијци су због тога били предузимљиви људи са склоношћу за хармонизацију. Трговина је нарочитоутицала на растућу способност мишљења и просуђивања.Код седме подрасе, Монгола, способност мишљења је такође развијена. Али карактеристике ранијих подраса,нарочито четврте, остале су присутне у њима у много већем ступњу него у петој и шестој. Они су остали верниосећају за меморију. Тако су и дошли до уверења да је оно што је најстарије такође и најразумније и да најбољеможе одбранити себе против способности мишљења. Истина је да су и они изгубили мајсторство над животним силама, алионо што се развило у њима као способност мишљења такође је поседовало нешто од природне моћи ове животне силе.Они су заиста изгубили моћ над животом, али нису никада изгубили своју директну, наивну веру у то. Ова сила је посталањихов БОГ и у име тога су они радили све оно што су сматрали исправним. Због тога су они својим суседима деловаликао да их ова тајна сила поседује, а они су јој се предавали у слепој вери. Њихови потомци у Азији и неким деловимаЕвропе су манифестовали и још манифестују много од ових особина.Способност мишљења усађена у човека могла је постићи своју пуну вредност у односу на људски развој тек кадаје примила нови импулс у петој темељној раси. Четврта темељна раса, после свега, могла је једино да стави овуспособност у службу онога за што је била и одгојена кроз дар сећања. Само је пета подраса стигла до животнихуслова за које је правилно оруђе способност мишљења.


      Извор: видети више

Нема коментара:

Постави коментар

ЗАВЕТИНА

ЗАВЕТИНА
Од Лепенаца, Винчанаца до Заветина. Музеј Немогућег ратара. Музеј под ведрим небом

ГЛАВНА КЊИЖАРА