КОНАЧНО

 

НА ОГЊЕНУ МАРИЈУ

Миловану Данојлићу

Наједанпут, стао сам пред огледало

и погледао се, и нисам могао себе да препознам.

Био је то неко други, налик на Е. А. Поа,

или налик на не знам већ кога.

Брадат човек! Сакривен…

Браду не бријам од јуна месеца 2016. године,

од Очеве смрти. Израсла је преко фластера,

расла брзо, бујно, све бујније

када сам почео да примећујем да старим!

Та брада је почела да ме сврби, неподношљиво

и зато сам решио да је обријем,

и обријао сам је, и посекао се,

као пре више од четврт века,

када ми је читаво лице било

у огуљеним крастама и деформисано  

фластерима које су ми прилепљени.

Нисам ни примећивао

како ми их прилепљују

вешти прилепљивачи,

као да су ме хипнотизирали,

као онај мој школски друг из младости

који ме због бркова a la Klark Gebl

које нисам бријао као студент

представљао цурама незнаним

покушавајући да их хипнотизира

мојим скривеним талентима

и тим брковима, које ни сада

нисам обријао!

 

 

 

 

 

 

Обријао сам се, коначно,

после толико година,

и, гле – осећам се као куче

пуштено са ланца.

Као да сам се од неких ланаца

ослободио!

коначно!!

 

 

Хвала ти, Боже, и свети Михаило,

Света Маријо Огњена,

Света Петко!

Нећу да кунем и проклињем!

Ви знате ту Тајну, страшну,

и значај те браде,

коју сам носио годинама.

Носио сам браду

да ме не познаду?!

 

Наслутих то пре неколико

година уочи једног погреба

у трену.

Све је у Вашим рукама,

арханђели,

свеци и светице!

Нека буде што бити мора!

(Крајем јула 2021)