12,9 хиљ. пратилаца
Данас ћу вам говорити о жени која је оставила неизбрисив траг у Српској историји, а појавом новокомпонованих народа постала је и предмет оспоравања, она је Јелена Лазаревић Балшић Косача.
Јелена се родила у Прилепцу између између 1366. и 1371. године, била је средњовековна племкиња, ћерка српског кнеза Лазара и кнегиње Милице. Удала се 1386. године за зетског господара Ђурђа II Балшића 1403.године је остала удовица, касније се преудала 1411. године за војводу Сандаља Хранића Косачу . Уживала је велики углед, као покровитељка Српске православне цркве, а сачувани део њене преписке сврстава се у врх српске средњовековне књижевности.
Као трећа ћерка, Јелена је одрасла на двору свог оца, кнеза Лазара, и мајке, кнегиње Милице, која је припадала бочној линији Немањића пошто је њен отац, кнез Вратко, био директан потомак Вукана, најстаријег сина Стефана Немање. Поред Јелене, они су имали још седморо деце. Као велики љубитељ књиге и образована особа, називана је „Учена“. У Зети ће је звати и „госпођом Леном“. Јелена се удала за знатно старијег, Ђурђа II Балшића, господара Зете који је на тај начин учврстио везе са српском владајућом породицом, с обзиром да му је мајка Милица била ћерка краља Вукашина Мрњавчевића. На свом двору, у Улцињу, Јелена се посветила подизању и васпитавању деце. Боравили су и у Бару , где је зетски господар такође имао конак и ковницу новца. Јелена је била је позната као покровитељ и заштитник свих православних цркава у својој држави, а хроничар описује да је била „висока стаса, танка струка, мљечнобелог дугуљастог образа, златне косе, са дијадемом поврх чела и са многобројним брилијантима и сафирима“.
Ђурађ II склапа мир са Османлијама 1386. године, али не јењавају стара непријатељства породице Балшић са босанским краљем Твртком I. Јеленин муж не учествује у сукобу на Косовском пољу 1389. године без обзира на његово сродство са кнезом Лазаром и Вуком Бранковићем. У то време се налазио у Будви почетком јула, а на позив градске властеле посећује Дубровник, у августу 1389. године. Смрт кнеза Лазара је прва у низу трагичних догађаја и невоља које ће пратити Јелену у Зети. Била је сведок настојања Вука Бранковића да на штету Балшића прошири поседе до обала Јадранског мора. После унутрашњег раздора у држави и одметања властелинске породице Црнојевића 1392. године, њеног супруга, Ђурђа II, Млечани и Дубровчани називају само „господарем Улциња“. Османлије користе унутрашњи сукоб и привремено продиру до Приморја. Јелена узалудно тражи помоћ од Млечана, када је Ђурђа на преговорима заробио паша Јагит-бег, Радич Црнојевић успева од Балшића да отме Будву и околину Котора. Потом Будву преузима босански војвода Сандаљ Косача и привлачи на своју страну Паштровиће. Јелена је била сведок када је Ђурађ од Османлија преотео градове
Скадар, Дриваст и Св. Срђ, али и када је 14. априла 1396. године те исте градове са околном територијом предао Млечанима, уз годишњу провизију од 1000 дуката. Исте године дошло је до именовања њеног мужа за кнеза Хвара и Корчуле.
Годину дана пре смрти свог супруга Ђурђа II , Јелена је имала прилику да угости свог брата Стефана. Наиме, након пораза Бајазита код Ангоре, 28. јула 1402. године, из Цариграда се, морским путем, са титулом деспота у своју земљу враћао Стефан Лазаревић. Искрцао се у Бару, па преко Скадра и млетачких поседа прешао у Србију, путем који је водио у Жичу. После смрти супруга, 1403. године у Улцињу, Јелена је помишљала да се замонаши, али пошто је њен син Балша III са само седамнаест година преузео владање државом, одустала је од тога. С бескрајним жаром и енергијом борила се за очување Зете, првенствено од млетачке експанзије. Балши III и његовој мајци „госпођи Лени“ била је страна ситна политика Ђурђа II, који је Млечанима дословно поклонио стратегијски важна и плодна места у скадарском крају. На земаљском сабору у Бару, који је сазвала почетком 1404. године, потврдила је (зетским и арбанашким великашима, православним и католичким великодостојницима) да поставља на престо свог сина Балшу, као и да ће му до његовог пунолетства помагати у управљању државом. Такође, предложила је да се поништи уговор којим су Скадар и околни градови уступљени Млетачкој републици, за шта је добила подршку. Јелена се ослањала на свог брата, српског деспота Стефана, а њен син Балша III је више од половине своје владавине ратовао са Млечанима (Први и Други скадарски рат). Веран поукама своје мајке, зетски господар је пред Млечанима у доба мира иступао као заштитник старих права српских цркава, скромно их помажући, колико је то било у његовој моћи.
#JelenaLazarevićBalšićKosača
#Srpskaprinceza
#SrednjovekovnadržavaZeta
#IstorijaSrbije
#ManastirBeška
#Gorničkizbornik
#Srpskapravoslavnacrkva
#Srbija
Нема коментара:
Постави коментар